Bahati vozači prevaspitali nekulturne pešake

Bahati vozači prevaspitali nekulturne pešake

Ako hoćeš da pređeš preko pešačkog – stani. I čekaj. Dok ne naiđe „onaj fini“, vozač koji se neće napraviti da te nije video kako čamiš na trotoaru. Budi i ti fin: Klimni glavom, digni ruku, nasmeši se. Eto, lekcija je naučena. To što misliš da nemaš na čemu da se zahvaljuješ jer ja kao vozač moram da te propustim – možeš da okačiš mačku o rep.

Srećom, sve je više pešaka u Beogradu koji umeju malo da „mućnu“ glavom i sačekaju pre nego što istrče na zebru. Čekaju dok se neko ne smiluje da ih pusti. Ne sile i ne hvataju se za zakon. Istrenirali su ih vozači. Jer samo u knjigama (bajkama) neka tamo zebra može da bude jača od Pežoovog lava. I tačka.

Mogu pešaci da se busaju koliko im volja – isključivo od dobre volje onog ko sedi za volanom zavisi hoće li „ostariti“ na trotoaru.

Znam to jer sam pešak. Ali sam i vozač. I to u proseku treći u koloni automobila pre pešačkog, a prvi koji stane i propusti pešaka.

Valjda mi se zato stalno osmehuju. Dignu ruku, klimnu glavom. I stari i mladi. I žene i muškarci. Roditelji posebno.

Fin neki svet, rekli bi neki. Ja kažem – istraumirani.

Trend klimanja glavom nisam uočila kod pešaka u manjem gradu, u kojem sam rođena. Tamo uglavnom zauzmu poziciju i pogledaju, a češće ne pogledaju, levo-desno i gaze.

Jer pešak je car, zna se. Na pešačkom je bog. Ali ne u Beogradu.

Ništa čudno, veliki grad, velika gužva. Na kolovozu pršte trube, dobacivanja, psovke, srednji prsti. Svi negde žure.

Žurio je i onaj što je pre godinu dana pregazio devetogodišnjeg Stefana na Karaburmi. Zato se na tom prelazu ljudi dva-tri puta okrenu levo-desno dok ne stignu na drugu, bezbednu stranu ulice. Posebno roditelji sa decom, jer se baš preko te zebre stiže do tri vrtića i dečjeg dispanzera na Karaburmi, koji se nalaze odmah tu.

Okrećem se i ja – pešak. I pažljivije nego na bilo kom drugom mestu vozim, skrećem, pazim kada sam u ulozi vozača. Istraumirana, nego šta.

Valjda su nam ti koji žure i jure „otvorili oči“ – pešak nije bog, a propuštanje dvonogaša na pešačkom prelazu u praksi nije carski dekret, već fakultativni izlet.

Oni koji to još nisu naučili, moraće. Bar dok zakon ne postane batina i nađe način da otme volan sili.

One koji su lekciju shvatili prepoznaćete po osmehu. Osmehnite se i vi, jer bahatost u ovom društvu mora da ima opoziciju.

Povezani Tekstovi

Dala sam 200 evra da pomazim mačku

Dala sam 200 evra da pomazim mačku

Vatra je svuda oko mene – a ispred ulaznih vrata stana čopor mačaka. Kroz zgradu ne mogu, kroz prozor ne smem. Trčim s jedne na drugu stranu, misli su mi upale u vrtlog. Hvatam se za glavu, vrištim, tražim izlaz. Jedino da skočim, al' kako s detetom? Scenario iz...

Ostavite komentar

0 komentara

Prosledi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pin It on Pinterest