U čistilište za turiste upala sam slučajno, sopstvenom krivicom. Ni najbolja agentica za putovanja nije mogla to da spreči. Šljivovica usred Džakarte meni nije podigla raspoloženje. Onima koji su je popili sigurno jeste. Al’ šta znaju drugi kako je kad se paranoja sama spakuje u kofer, pa ničim izazvan sam sebi spremaš deportaciju. U zilion hidžaba, nema jedne marame – k’o za maler. Bar se ljudski hrkalo.
Moj put u Indoneziju planiran je dugo. Partneri iz Asvinia travel su me pitali šta bih sve volela da vidim, na šta sam im odgovorila podugačkom listom za čije čekiranje ni mesec dana ne bi bilo dovoljno, a kamo li desetak koliko je trebalo da traje moj boravak.
Verovatno videvši da imaju posla sa alavom putnicom, ponudili su mi nešto što nisam mogla da odbijem – moje je samo da dođem, a njihovo da me oduševe. Tako je i bilo. Konačna ruta predstavljala je kompilaciju ‘mesta koja morate posetiti’, ‘mesta koje ne morate posetiti ali se nećete pokajati ako ih posetite’ i ‘mesta koja ne biste ni sanjali da ćete posetiti’.
Za sve se pobrinula Anis, njihov mag za lokalne ture. Ona je bila zadužena za moj boravak i za doček na aerodromu.
Sa Anis sam razmenila fini broj poruka, zbivala šale i vukla je za rukav za svakojake gluposti pre polaska. Znala sam da će sve vreme biti sa mnom, što je sa sobom nosilo mnogo prednosti i dve mane.
Prva je to što neću moći da pijem alkohol jer je Anis muslimanka. Nije da sam planirala da se opijam, ali prijala bi mi ponekad čaša vina uz njihove čili nudle. Pretpostavila sam da ću sa Anis ići na mesta na kojima se alkohol ni ne služi. A i da se služi, nema smisla da ločem pred njom.
Drugi nazovi-problem bio je to što ću sa Anis deliti sobu, a jedna od nas dve hrče.
Međutim, ono što mi je zaista stvaralo nelagodnost oko tog puta nije imalo veze ni sa alkoholom, ni sa hrkanjem, već sa mojim poslom, koji nekad ume dobro da ti zakomplikuje putovanje. Dovoljno je da znate da je zbog toga samo pakovanje, ukrcavanje ali i iskrcavanje iz aviona za mene bilo veoma stresno.
Noćima sam se preslišavala šta sve treba da ponesem, kako da se spakujem, smem li ovo da stavim u kofer, smem li ono da stavim u kofer, šta ako budem imala probleme na aerodromu…
A problema je, realno, moglo da bude. U koferu domaći keksići i čokolade, poklon za domaćine. Bio je tu i mikrofon. I kabl od 10 metara.
A tek da sam ponela ajvar. I rakiju. (Nisam, verujete mi valjda)
Sve se to, prema pravilima, ne sme naći u koferu ili sme u ograničenim količinama.
I taman kada sam opalila sebi dva nevidljiva šamara, shvatih da sam ispred trake za prtljag na aerodromu u Džakarti jedina ja ostala da čekam od svih putnika čije sam face snimila na letu iz Istanbula.
Kofera nije bilo dvadesetak minuta. Sa svakom sekundom anksioznost je postajala jača od šamara.
Da zlo bude veće – u jednom trenutku sa razglasa se čulo baš moje ime. Pogled mi je užurbano pao na staklena vrata kancelarije Imigracionog, koja je bila puna ljudi i životinja. Bila sam ubeđena da su mi sačuvali VIP mesto za deportaciju.
U to su me razuverile službenice iz Odeljenja izgubljenog prtljaga, kojima sam se lukavo obratila za pomoć, pre nego što me pošalju na staklena vrata. Prema njihovoj evidenciji, nikakvog problema nema sa mojim prtljagom i mogu slobodno da nastavim kud sam pošla.
A pođoh da nađem Anis, koja će me izvući iz ovog čistilišta za turiste u koje sam samu sebe uvalila i odvesti u obećani raj, zbog kojeg sam prešla pola sveta.
Dok sam gurala pokvarena kolica ka izlazu, setih se da ja ni ne znam kako ona izgleda. Znam joj samo lik. Ne znam kakve je građe, koliko je visoka, koje boje joj je kosa. Znam samo da ima šarenu maramu – na slici na Votsapu!
Odjednom, ispred mene zamišljene bljesnula je gomila ljudi sa karticama na kojima su razna imena. Li, Džonatan, Patrik. Nema Aleksandre. Nema ni one šarene marame! Ima zilion žena i isto toliko jednobojnih, pastelnih, izmiksanih marama, ali ne i ONE sa Votsapa.
Tražila sam Anis dobrih deset minuta. Izlazila sa aerodroma, vraćala se unutra, zaglavljivala se u mestu sa sve ćopavim kolicima. I taman kad pomislih – gusko, što je dok si još imala internet nisi pitala: „Hej, koje ti je boje hidžab?“ – ispred mene se pojavila najvažnija osoba na svetu u tom trenutku. Moja spasiteljka!
Na glavi je imala puder roze maramu. Na usnama „nešto jači“ karmin. Ne znam zašto je stavila naočare za vid, ali sam sigurna da su joj oči sjackale baš kao na slici.
Pozdravila me je uz osmeh, raširenih ruku – „Welcome tu Indonesia“ (Dobro došla u Indoneziju)!
Gusko, ovog puta rekoh sebi – zar ti je trebala boja hidžaba? Ovakav srdačan doček dovoljan je znak raspoznavanja! I nagoveštaj da ćeš se ovde osećati kao kod kuće.
I kao što rekoh na početku: Tako je i bilo! Anis se pobrinula ne samo da se osećam kao kod kuće, već i da svi „problemi“ koji su me mučili dobiju novi oblik – blam! Za prećutkivanje. Ne govoriš nikome, nemoj da se brukaš (a naročito nemoj da ti padne na pamet da o tome pišeš)!
Alkohol nije nedostajao. I kada sam mogla da ga pijem, preskakala sam ga – zbog lekova protiv malarije.
Odmah sa aerodroma Anis me je odvela na hladni napitak od Sirsaka, koji mi se zalepio za nepca. Priznajem, za dobar prvi utisak nije bilo dovoljno da se za nepca zalepi samo piće. Znala je to i Anis, pa mi je brže-bolje pod prste poturila i Nasi Gore, tradicionalno jelo sa pirinčem i nečim što oni zovu kečap, a veze sa našim kečapom nema.
Odmah natoviš i napojiš gosta i mirna si – politika koja je dala dobar rezultat.
Za hrkanje spasa nije bilo, to sam znala od početka. Jedna će sigurno da hrče, druga iz pristojnosti neće stavljati čepove u uši. Anis je i za to već ranije imala rešenje. Buđenje u 5 ujutru, na nogama do 9 uveče, hotel, tuširanje, spavanje.
Hrkale smo obe – doduše, kratko. Jer smo za predah od upoznavanja Indonezije imale samo nekoliko sati sna.
To je jedina zamerka koju sam imala na plan puta. Doduše, ima još jedna – gužve u saobraćaju.
Da toga nije bilo, verujem da bismo uspeli da čekiramo još po nešto sa zgužvane liste alave putnice. Ovako, primorana sam da se vratim u Indoneziju. Više puta.
Napomena: Tekst zabranjeno preuzimati bez odobrenja autorke. Kontakt: [email protected]