Otišla sam u Transilvaniju sa jednim ciljem – da se sretnem oči u oči sa grofom Drakulom! Nisam se smirila dok nisam uspela da ga pronađem. Došla sam do adrese i zakucala na vrata njegove rodne kuće.
Kad ono – gužva pred vratima. Nisam bila jedina, brdo ljudi sjatilo se u Sigišoaru ne bi li ga videli.
Nekako sam uspela da se probijem do drugog sprata najpoznatije žute kuće u ovom mestu. Dok sam se pela uz strme betonske stepenice odjekivao je zastrašujući smeh, a na rame mi je ko zna otkud skočio džinovski pauk. Plastični.
Na spratu me je sačekala crna zavesa. Iza nje soba u kojoj je rođen najomraženiji grof, poznat po svojoj okrutnosti. Crveno svetlo koje je prodiralo kroz šupljine namamilo me je unutra…
Prazna starinska soba i drveni kovčeg. Prazan. U kovčegu nije bio Vlad Cepeš, čovek zbog kojeg sam prešla naporan put magistralnim rumunskim kolovozima.
Iskoči odjednom iz prostorije pored, gde su za stolom sedeli neki mutni tipovi. Ne beše prijatno.
Bila je to neka niskobudžetna imitacija, loš glumac koji je zakasnio na predstavu u kojoj je on ne glavni, već jedini glumac.
I dok sam se preispitivala da li je pametnije da se okrenem i vratim desetak stepenika unazad, ovaj nazovi mrtvak je uskočio u svoj sanduk i stavio ruke u pokojnički položaj.
Kada je video da i dalje stojim na vratima, pozvao me je da se fotografišemo. Tokom fotkanja glumio je da je mrtav, razume se, a onda mi je brže-bolje pokazao zdelu za bakšiš. Nikada mi teže nije palo što mi je iz džepa iznudila sitniš osoba koja ga apsolutno ničim nije zaslužila.
Bar da je ličio na Drakulu.
Napomena: Tekst zabranjeno preuzimati bez odobrenja autorke. Kontakt: [email protected]